Autor Tema: Miroslav "Mika" Antic  (Posjeta: 6630 )

0 Članova i 1 Gost pregledava ovu temu.

Neptun

  • Gost
Miroslav "Mika" Antic
« : 03.02.2010 - 08:19:02 pm »
Bez komentara , Mika je jedan od najvecih genija srpske knjizevnosti... Napisite nesto od njega , SVE od njega je DIVNO!

Neptun

  • Gost
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #1 : 03.02.2010 - 08:20:59 pm »
Besmrtna pesma



Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Offline tt1

  • Tu i tamo nesto napise
  • **
  • Postova: 62
  • Karma: 2
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #2 : 03.02.2010 - 10:24:26 pm »
ВОЈВОДИНА

I

Вјерују во једину во јед и во ину
равницу - матер моју и запљувану и свету,
ту Војводину у соли, у хлебу и у вину,
и не верујем јој , веру јој њену и крв јој сомотску и проклету
а слепачки јој се молим док ми на усни рђа и мирише
благословена као причест и зрно априлске кише
и док ме коље под грлом њен дах љут као виле,
па теме и чело шкропи бели цвет багремова,
и док се рвем са житом, док звезде по мени миле,
а она ромиња и тиња и сурвава се са крова
сва торжествена и рожествена од лепоте и ругла
и као срце мокра и као срце округла

Јао равницо, злосутницо! Златна сачмо у сиси!
Јао свевишња моја из биртија и цркава!
Ти, душо, што исплажена и босонога висиш
и позлаћена и плаћена, и детињаста и лукава,
а тако сасвим света и зликовачка и ломна,
и као небо ниска, и као небо огромна.

II

Волим је од штала до олтарских двери и од блата до пшенице,
Топлу од циганских гудала и благданских оченаша,
Вршидбену и задушничку, смеђу као девојачке плетенице,
ту земљу чардаша, чаша и беземљаша,
где су служили бденија и људе за главу скраћивали,
где су старице тепале и прагове браниле голим шакама,
па су је брали и ждрали рукама, па су цркавали и живели,
па су је волели људи, и клели, и псовали, и плакали.
Ту Војводину богомољачку, и безбожничку, и винску,
белу од јагањаца, црну од паљевина.
Ту Војводину светоникољску, великогоспојинску,
кад се лумповало од Вршца до Темишвара,Сомбора и Сегедина,
па нико у брковима није имао густу песму као тај народ
робијашки и првомајски, разбијених темена и зуба,
та Војводина ашова, бритви, молитви и шамара,
зарасла у жеље, у лаж, у борбу, у издајство, у љубав.
Волим је, јер сви смо широки и обични као ова равница,
Јер смо и велики и проклети на овим зеленим травама,
и милиони сулудих, румених звезданих птица
вечито ће лепршати над нашим уморним главама.

III


Мучу стеони виногради. Пени се јесен у кацама.
Рђају по беспућима ветрови са кутњацима масним од сланине.
Родио те отац. Убио те син. Брат брату о врату и по врату.
А крстови највеће дрвеће. А гробови највеће планине.
На усни тамјан и нафора. Ноздрва од босиљка бела.
Зуби утрнули од бећарца и трули од опела.
Јао равницо! Јао кртицо! Јао безглава тицо!
Јао све моје несито и поносито и напито!
Моја жетво и жито. Моја клетво и туго.
И јао Војводино – гладна годино, и Војводино – дуго!
Широк дунав. Широке пустаре. Широко гараво око.
Од светог Чарнојевића, до светог скелеџије на Тиси,
оче наш у опанцима, у катанцима и ланцима,
оче наш иже јеси и иже ниси.

IV

И волим је просјачку, пред црквама, недељама, у ритама,
и сватовску, астраганску, неуцвељену боловима,
и Војводину вашарску и хармоникашку, час распусну, час питому
и биртијашку што освањива штуцајући под столовима,
па Војводину бечку и вармеђску са туђим барјацима пред четама
K. u K. регименте, крај друма историја силована и заклана,
и Војводину солунску и крфску под бајонетима,
сиву као војничка смрт у копоранима и заједничким ракама.
Па је волим шестоаприлску, логорашку, испребијану,
обешену о бандере, пробушену по челима,
узорану од тенкова, од крви изопијану
и партизанску кад је октобра донела пролеће селима.
Волим је колико је зла и добра. Волим је подједнако.
Прскајте кајсије звезда у коси дрвећа њеног!
Увек ће бити кровова позади крова сваког
јер увек се румено наставља на румено.

V

Лете над Фрушком гором, над торњевима, над ђермовима
накомовани паорски анђели без крила и ореола.
Лете до звезда и враћају се са звезда лепи, мртви и шашави,
са уфитиљеним брковима, у гаћама од шест пола.
Лете са главом црвеном као распукнута лубеница.
Са образима од лицидарских лутака и језиком од кољива.
Лети Панонија хиљаду пута заклана и увек најлепше жива,
Панонија што прашта и што се из гроба сећа,
сва од прапораца и дуката, сва много срнећа и керећа.
Јао равницо! Јао чесницо! Јао водо и траво!
Јао све моје плаво, дрвено од крстова и крваво и право!
Јао жуто од снопова, од мртваца, од сунаца и од свећа!
И јао шарено од вина, од виолина, од сукања и цвећа!
Ја тебе ножем и хлебом. Ти мене сољу и сатаром.
Ја тебе ногом и богом. Ти мене рузмарином и матером.
Једну зоб зобали, једнако гроба добили,
једнако се оплодили и родили и продали.
Четир коња дебела у песму си упрезала!
Четир стране света у пупак си нам увезала!
Еј, Војводину, од плача, од ђубрета и од колача,
а вере четир, а пета циганска, а шеста из тамбуре риче!
И сви ми на срамоту личе! И сви ми на бога личе!

VI

Заиграј, завитлај земљо, лепото босонога,
невесто моја најлепша у дроњцима и плачу,
ти што се молиш богу и ти што пљујеш на бога,
ти што си дуговала и наплатила рачун,
Наздравље! Дижи чаше! Разбиј астале шаком!
Запевај преко њива нека забриде кости!
Волим те што си проста, сирова, дивља тако,
и тако много луда, волим те, волим, опрости,
ти, од поноса и стида, од ђинђува и вашки,
ти, љуљашко и рако – жут зубат смех не скривај,
певај пијано рацки, маџарски, тотски, влашки,
македонски и лички преко далеких њива!
И тако до смака света, најтежа земљо моја,
са укусом мушкатла, крви, хлеба и саћа!
Од паорске сам лепоте, радости, псовки и зноја.
Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам!

Offline tt1

  • Tu i tamo nesto napise
  • **
  • Postova: 62
  • Karma: 2
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #3 : 03.02.2010 - 10:29:36 pm »
Jedna od meni najdrazih Mikinih pjesama, iako je jako tesko bilo sta izdvojiti, kao najljepse ili najumnije...

IN MEMORIAM

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić.
Ždere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja
odela.
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
rođene oči,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
daleko u Lenjingradu.

I taj Antić sto me je upropastio i kao
pisca i kao čoveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leći u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: šta vam je, boga mu,
čoveče,
izgledate mi nekako bolesni?
A šta se, izvinite za izraz, bas njega tiče
kako je meni
i dokle mi je?

O meni se najlepše brinu oni koji me
ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima ključ od
mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da čitam knjige. Petlja sa
mojim plavušama.
Dere se u mojoj kući. Ogovara me. Svašta
laže.

Deca mi liče na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tušira. Pravi se da zna sve
o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Čini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom
sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bežao sam, ili odem, na
primer, u Pariz.
Pokrijem se ćebetom preko glave. Pustim
brkove.
A on me i tu pronađe, u nekoj ulici Žolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplače me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega,
više ga voli. Više mu veruje. I on to još
kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dižem spomenik.

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči i dušu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skočio sa
Petrovaradinske tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa
filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne
obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na
prijemima.
Primao je moje nagrade. Mešao se u moje
snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac!
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada
necu trpeti.
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene što pre jedini živeo.

Neptun

  • Gost
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #4 : 04.02.2010 - 12:24:28 pm »
Nepovratna pesma


Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.


Neptun

  • Gost
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #5 : 04.02.2010 - 12:28:48 pm »





Offline tt1

  • Tu i tamo nesto napise
  • **
  • Postova: 62
  • Karma: 2
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #6 : 04.02.2010 - 02:33:08 pm »
Miroslav Antić o sebi



"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.

Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."

Offline tt1

  • Tu i tamo nesto napise
  • **
  • Postova: 62
  • Karma: 2
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #7 : 04.02.2010 - 03:04:57 pm »
Kad sam bio garav



U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.

Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

Offline tt1

  • Tu i tamo nesto napise
  • **
  • Postova: 62
  • Karma: 2
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #8 : 04.02.2010 - 03:12:25 pm »
V A V I L O N

1.
Njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo. Nanjušio sam krv kao jednorog i kopam nogom po jari šalitre, peska i sunđeraste zemlje. Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe.

2.
S ukusom nagorelog sunca, izgovaram reči duge pet hiljada i pet stotina godina. Šapućem stvari koje su bile i još u meni traju. U međuprostoru od tog kipa do mene, sve što je bilo žena ima nestvarni izgled, kao avetinjski oblak nad pustinjom, kao iznenadni žbun u rastaljenom vazduhu, ili taj grč prepoznavanja u mome sećanju.

3.
Sva je još tu. Jedan naprsli lav od krečnjaka razdire njeno kameno telo i kamene vekove na nekadašnjem trgu ispred kule. Pet i po hiljada godina on to čini tako strpljivo, tako uporno, da mu se pola njuške okrunilo od gladi.

4.
Komadi zore, krti kao ovčiji sir i mirisavi, utolili su lavež predela obrušenih ka vasioni, koja je ovde tako nisko.
Pedeset i pet vekova boga Marduka muči pitanje da li da ustane iz zaborava, siđe do Kut al Amare i napije se Tigrisa. Kakve li veličanstvene neodlučnosti!

5.
Svi su ga ostavili. Narodi, bilje, voda i ptice. Samo bogovi mogu da budu tako zamišljeni i zabrinuti na groblju jedne kulture pod ustajalim suncem. Miljama prema jugu Sumer. Huar al Hamar – otvorena voda. Zatim močvare. Zatim Ur.

6.
A na severu kapija Stesefona, kao zabrinuta obrva, zagledana očima prozračnim kao vrisak u posrkani talog stvarnosti. Na izvijenom luku još nešto sluzokože svetlosti, kao odavno osušena nevinost.

7.
Posle mene i svih pljačkaša lepote u ovoj izumrloj boji vremena gde sam ostao bez konja, dok mi je horda odjahala u nešto što će tek sutra postojati kao Azija Evrope, držim na trgu kamenu ženu i osećam da živi u mojim prstima.

Ženu svih žena. Toplu i vlažnu, kao da se između nas nikada nije isprečio ovaj ogromni prostor civilizacije.

8.
Dišem usoljen vazduh. Zatim priklanjam svoja usta uz njena usta. Izgovaram je krvotokom u znaku njene vere. I kažem, dok mi iz grive kipi hiljadu i pet stotina pokolenja:

9.
ništa, samo njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo.

Offline tt1

  • Tu i tamo nesto napise
  • **
  • Postova: 62
  • Karma: 2
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #9 : 16.02.2010 - 08:40:30 pm »
SENKA

Miroslav Antić



Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
 ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
 korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Ili crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepse hteli.

Offline Open minded

  • Junior Forum Moderator
  • Blabetalo
  • ****
  • Postova: 397
  • Karma: 3
  • Bolje da te ocrne nego da te oplave :))))
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #10 : 27.02.2010 - 01:06:50 pm »
Najdrazi mi pisac pored Radovica koji kaze:"...najveci je uspjeh vidjeti kisu kako pada u vis...."

O CEMU PRICAMO DOK SETAMO


O cemu pricamo dok lutamo
u predvecerje gradom?
U stvari:mi samo cutimo...cutimo
i gledamo se kradom.
U stvari mi se u sebi pitamo
nesto sto nikom nije jasno.
Sanjarimo i skitamo...skitamo
i katkad smrknemo glasno.
A kad se nebo skoro vec smraci
i od svetiljki grad pozuti
odjednom znamo sve sta znaci
to sto se ovako cuti.
U stvari mi to u sebi slutimo
reci narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da cutimo
i lutamo kroz predvecerje.
Problem koji ne mogu da rjesim, nEje moj problem.

Offline tt1

  • Tu i tamo nesto napise
  • **
  • Postova: 62
  • Karma: 2
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #11 : 09.03.2010 - 05:38:32 pm »
 Multimedijalno Umetnicko Vece (MUVE) vas poziva na vece Miroslava Mike Antica 15.marta sa pocetkom u 20h u foajeu velike sale Ustanove kulture "Vuk Karadžić" u Bulevaru kralja Aleksandra 77a. To je nekadasnji Teatar T. U blizini kluba Danguba i VIse poslovne skole, kao i Studentskog doma Lola. tel: 011 24 24 860
Program ce biti multimedijalnog karaktera sa mnostvom recitatora, plesnim parovima, muzicarima, video projekcijama, rubrikama sa takmicarskim karakterom, itd.

Ovim putem takodje pozivamo na ucesce osobe sa prethodnim recitatorskim iskustvom da nam se jave na kontakte koje cete naci u ovoj poruci zarad moguceg ucesca u programu.

Kapacitet prostora je ogranicen na 100 sedecih mesta, a posto se izuzetno mnogo ljudi javilo da prisustvuje, zamolilli bismo vas da ostavite ime i prezime kao i tacan broj ljudi koji bi dosao sa vama da mozemo da obezbedimo mesta za sve. Mozete to uciniti ili u vidu sms-a na broj 064/252-4305 (Dusan Babic) ili preko FB kao poruku na moj profil http://www.facebook.com/dusan.babic1
Zamolili bismo vas da to ucinite najkasnije do subote 13.marta da bi sve bilo uredno organizovano.

Vidimo se!

Offline tt1

  • Tu i tamo nesto napise
  • **
  • Postova: 62
  • Karma: 2
Odg: Miroslav "Mika" Antic
« Reply #12 : 10.03.2010 - 07:12:40 pm »
MESECEVO SREBRO

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.
[/b][/color]